STATUS QUO, ANTE BELUM

На небу Србије засијале су неке нове звезде. Бог ми је сведок да одавно не волим ни звезде ни небо. Једва нешто више од деценије пролете од кад су небом шестарили НАТО авиони и државна телевизија. Било је то грозно и беспомоћно. Руке и цеви били беху нам кратке, а времена чојства и јунаштва остадоше само у епским песма. О Марку Краљевићу и Муси Кесаџији. Бој и двобој летњи дан до подне, па ком обојци, а ком опанци. Додуше, са неба на државној телевезији гледали смо неког другог Марка како отвара Бамбиленд и бремените бомбардере како не бирају жртве. Зазуји на небу, запишти и прасак. Дим, рушевине и крв. Шта све буде кад Марко са дружином заоре друмове. Ни кривим ни дужним смрт су нам сејали незнанци којима ни очи не видесмо. Од тада не волим небо. Ни телевизију. Ни авионе. Чак и кад су наши. Мада чини ми се да онај злокобни бруј авионских мотора постаје некако стран и далек. Поборавља се зло. Можда је иронија, можда цинизам али највише ми је у памети несташица цигарета. Љути укус шверцованог црног дувана из Скадра што тиња у плавичастом диму, штипа за очи и гуши мирисом упаљене крпе. И пам-пам пуцњава на авионе једног пркосног шестогодишњег дечака који је пун вере пластичном кинеском дечијом пушком ловио светску технологију. Невидљиви суперсонични авион. Гортескно. Дика и понос намоћније авио индустрије, уместо на небу завршио је у блату на њиви у Буђановцима. Тренутак кратког и горког Пировог усхићења. Поменуо се не повратио се.

Хвала Богу после тога је на крилима народа дошла демократија. На жалост и демократе с њом. Свих боја, врста, свих табора, свих јата. А и пусници преврнули ћурке чим им тате завршише у Хагу. Један под земљом, други у казамату. Додуше авиона више нема на небу, али одозго нам се са телевизије смешкају лица старих и нових прелетача. Тешко подношљив воњ. И сигнал мирише на вазелин. Мирише различито, а опет исто. Још један доказ да су Срби библијски народ. Док Авељу не смркне, Каину не сване. Никад два Србина на Дедињу. Операција српског кратког памћења започела је налажењем жртвених јараца на бившој државној ненародној телевизији и проглашењу јавног сервиса. Миц по миц, министри и Маркови орачи царских друмова поново су се дохватили плуга. У међувремну, како је један професионални дисидент насловио књигу, прво су уз благослов београдских централа политкомова почишћени уредници и директори некадашњих такозваних слободних и професионалнихмедија на чијим се крилима летеле вести другачије од државних. Доказ да револуције једу своју децу. И за сваки случај. Непослушан једном, непослушан увек. Престони Београд је ту остао поштеђен јер једини телевизијски независни сигнал који је могао да буде виђен је био Телевизије Панчево у ретким тренуцима када није био ометан. За сваки случај и тамо су очистили новинаре. Глогов колац у срце непослушног медијског вампира забиће РРА која ће под фирмом увођења реда и по бабу и по стричевима и по виза картицама изделила сигнале. STATUS QUO, ANTE BELUM.

У међувремену Срби и даље гледају Пинк. И у пасуљ и у небо и чекају. Чекају зиму и плату, зимовање на који неће отићи, радно место и векну по глави становника. Чекају да живе као нормалан свет јер није важно да ли је мачка црна или бела, само нек лови мишеве. Што се наше мачке тиче, извесно је да све чини и да се сваког дана у сваком погледу осећа боље и  боље. У Србији увек после кише долази сунце. Проћиће и овај дуги напоран дан, и још дужа ноћ који код нас трају и двадесет година.

   Не зна се када ће, али мора.И неизвесно колико ко ће трајати. Али извесно је да једном и овде мора да сване. 

И ГУ M A H

Глас му je едукативан, као да му је решење у џепу и само што га није саопштио. Говори лагано и смирено, али није мек. Кад затреба уме да варира. Подигне глас, стреља погледом, решен да све нерешено реши. Његови мисаони склопови имају углавном три опције. Може почети: Ми морамо... Или, ми можемо... Или, ми требамо... Разрада му је темељна, дугогодишњом експлоатацијом солидно сажвакана са ситним иновацијама у духу дневне политике. Крај му је ефектан и брижан. Увек је помало уплашен неким или нечим које је против нас и опако нас поткопава. Зато се превентивно обрушава на све у нама и међу нама, што је контра нас. Свестан је своје улоге. C лакоћом увиђа што нама промиче, њему је бистро што је нама замућено, он види и оно за шта смо ми слепи. И чува нас, решава наше дилеме, сигуран да ћемо наопако изабрати. Убеђен је да је он нама што Мојсије Јеврејима.

Пред другима ауторитативан, пред собом незадовољан. Некако му је тесно у сопственој кожи, жуљи га изнутра и ствара утисак да му рејтинг пада. Све је ту, a опет ништа није како је било и како мисли да треба да буде. Толико се гурао у реду, стрпљиво уздизао, степеницу по степеницу, чекајући да заседне. И није му било лако. Колико је само комплимената упутио онима изнад и бескомпромисних критика онима испод себе. Ни броја се не зна колико се само пута усиљено сложио, осмехнуо, руковао. Дугачак је списак његових најбољих пријатеља које је успут изгубио, седница предремао и ставова које у међувремену променио. Толика лична жртва, a чини му се узалудна. Најзад, кад се устоличио, време се променило. Једни непажљиво гледају други брундају, трећи се осипају. Издало време, изгубио се ред. Некад се знало ко прича и ко мисли за све и на све. Још до јуче, као да нико није имао три чисте у глави, a данас већ мисле. Плаши се за такву непромишљену будућност. A и будућност без њега на челу мање је него прошлост.

Мучи се, труди и грозничаво прибројава што ће бити са нама и на шта ће до краја изаћи. Зазире од туђег мишљења и говора. Жао му је народа. Сумња да и народ сам себе може више волети колико га он воли. A народ као народ, све своје дилеме давно је разрешио.

Путуј игумане, не брини за манастир.

РУЖА ВЕТРОВА У КРВИ

Ко како хоће, a он ти као тиква. Какве год воде дођу исплива на површину. Кад треба краул замахује снажно не штедећи друге, прсно је одавно научио, a ни леђни стил му није мрзак. Сви временски услови му одговарају, и јануар, али је више волео јул. Сад се бави енигматиком. Шифре од шале решава што му је плус. Свашта зна и на све је спреман.  Важно му је само да остане у врху. И никад не трчи пред руду. Ако све буде добро придружиће се и махаће заставом, ако пак ствар кљукне, напашће. Оштро и бескрупулозно.. Њему је све једно ко је непријатељ и јесу ли лева десна или међускретања, важно је да је на правој страни. И да му је положај 

у заветрини. Јер посао не мирише. Нити га зна нити га је икад волео. Ко ради греши, a он је као светац. Безгрешан.


И увек осећа откуд ветар дува. Где му је ветроказ, нико не зна, али певцу на његовом оџаку и поветарац и олуја бију у леђа. Неки сумњају да му је барометар у телу, ружа ветрова у крви. Он је као голуб превртач и што се њега тиче кад би и Кинези дошли, очи би му се саме од себе закосиле. He зна много, али је ово знање изучио. За њега је Макијавели само добар теоретичар. Он је човек од јуче, али је и за данас, a вероватно ће бити и за сутра. Једноставно персона за све прилике и за сва времена.

Шампион је дневне кухиње који уме да приђе и подиђе. И филантроп који не воли кичмењаке. Што њему недостаје није ни за друге. Заљубљен је у људе свога кова. И својих назора (кад их има). И сам облик му је у складу са карактером. Аеродинамичан и љигав. Jош се човек и не опасуљи, a он већ клизнуо коме треба и где треба. И ништа га не може изненадити. Кад воде долазе на коњу je, a и водостај му одговара. Како га год окренеш увек је на површини. He тоне, ваљда је шупаљ. (Из књиге Људи из моје вароши)

МУРТА

Није му ни до сад било лоше, a он би да му је још боље. До јуче је био друг, данас је већ господин. Неки се још нису ни опасуљили, a он се већ престројио. Речник му је остао исти, са нагласком на народ и демократију, као да у историји и добро и лоше није чињено у име народа и демократије. Што се његовог личног поимања народа и демократије тиче, незамисливи су без њега на челу. Јер људи су људи, ко би им веровао. Око себе опсесивно види преваранте и лопове, јер сви су по мало сумњиви.

Ако правде има време је да сјаши Курта да би он зајашио. Сматра да је време да наплати своју превртљивост и недовршене школе. Постаје нест-рпљив, готово насумице пљуцка около. Кад би тре-бало да ћути, прича да га запазе, уместо да поставља питање, даје одговоре. Себи изгледа тако паметан и чуди се што остали то не примећују. Говори као да са моћницима пије кафу и први чита јутарње нови-не, како би их другима препричавао. Тајне се пред њим саме отварају, за њега је гласина чињеница, полуистина аргумент, лично мишљење истина.

Кад би имао карактер колико је некарактеран и памети колико је шупаљ, кад би само делић љубави према себи поделио другима и кад од сваког ангажовања не би очекивао корист, то не би био он. Њему одговарају само људи као што је он. Зато се и дружи. Тако Мурта и Курта збијају своје редове. Ако Мурта постане оно, онда he Курта ово. Ако Курта њему начини овако, онда ће Мурта њему за узврат онако. Рачуница чиста и јасна, љубав за љу-бав и шило за огњило.

A никад се не зна, иако се све зна. Долазе велике воде, a сомови у мутљаку најбоље лове. Ако буде по њему, биће као и до сада.

Mаторе на коње, младе у печалбу

Хвала Богу ево нам нове владе. Само ми је некако дежави. Као да сам већ једанпут већ ово и видео и одживео. Некако ми копија слична оригиналу.   У овој земљи нико није сигуран ко је коме шта. Ко коме је мама, а ко коме тата. За неке се сумња да су из епрувете. Клонирани  неподношљиво личе на своје творце. Модулирају глас, намештају гримасу, подешавају фризуру. Самате тате, по сунцу одили, само што ми никако да докучимо ко је оригинал, а ко копија.

Измоли Слободан Милошевић Бога да га пусти на концерт Цеце Ражњатовић, скачка у ритму и пита момка до себе:

-          Како је сад у Србији?

-          Увек исто, тајкуни све богатији, народ све сиромашнији.

-          А ко је на власти?

-          Социјалисти и радикали.

-          А шта Американци кажу на то?

-          Шта кажу, они их и наместили, зар ти није јасно.

-          Ништа ми није јасно, зашто су онда мене сјебали кад сам и ја то хтео.

И стварно шта нам је фалило. Нисмо имали ништа, али смо гајили наду. А и сад, није све тако црно. Млади математичари и физичари жаре и пале по свету. Они освајају медаље, а земља Србија им се одужује. Лично их је примио новопечени дипломац и командант параде Гаргамел и Мудрици и осталим штрумпфовима пожелео много среће у белом свету.

Ето шта значи кад младе на време отерамо у свет. Тамо стекну радне навике и осећање одговорности. Поносни смо на њих, хвалимо се и још не сметају. Млади би само нешто да мењају. А коме је брате до промена. Таман смо навикли да купујемо бензин из канте, сад опет морамо на пумпу, таман нам је била довољна она једна телевизија на којој нам је било лепше него што нам је икад било, а види сад. Толики медији и сви рецитују исту деклемацију. Па свима је јасно да је стара ракија боља од младе, да стари сир има лепши укус и да старо злато више вреди. Имаће млади кад да мењају кад остаре.

Кад су млади у свету нама је у земљи лакше. На старима свет остаје јер лако је младима. За њих има кад. И шта им фали тамо. Решавају задатке, мудрују, пикају лопту, уче језик и још им и паре дају. Нашли се и снашли и не сметају овде провереним кадровима. А знају и неки евро да пошаљу. Нека их тамо док не остаре па кад сазре, оседе и оду у пензију нек се врате па нек мењају. Па мора да се зна ред.. И зато логика је јасна, маторе на коње, младе у печалбу.

Сумњам, дакле постојим

Као људско биће и Србин сумњам. Српски је сумњати. Онај Француз „мисли, дакле постоји, а овај дотични Србин „сумња, дакле постоји“. Знам ја да џабе сумњам, али Србин сам човек. Српски је сумњати. Најмање у Бога, а онда редом. Српска посла. Сумњам искрено и из све снаге. Сумњам у мог представника у парламенту, резултате утакмица, какао живим сумњам и да сам жив. А док сам жив сумњам у све. Нормално највише у рођену жену. Па онда у државу. Треће место деле општинска власт и лепо време. Никад не знаш кад ће преверити. По дифолту председник општине прво добије канцеларију, па швалерку, а онда и општински ауто и шофера Гилета да га вози. Круг рингишпила траје четири године, смртници се мењају, а Гиле остаје. У то не сумњам. Али  зато сумњам у науку. У историју, математику, географију. Сумњам и у себе после три вињака. Што мој друг Српче каже кад препије и кад га најбољи другови донесу кући. Каже: „Сумњам и у себе, политичка и сексуална опредељења су разна.“. А опет највише сумњам у статистку..

Комшија једе ћевапчиће, ја кромпир, ја опет купус, а он опет месо, у просеку једемо мусаку и сарму. Подесили живот у просеку, он уз еркондишн,  а ја једва дишем. Знам, знам да ће душмани рећи да је то од врућине, али знам и ја за јадац. На кућном термометру свих четрдесет и два степена целзијусових, на термометру на послу иста температура, где год погледаш иста ствар, само на државној телевизији једва тридесет и пет. Паметна држава која зна да је рад створио човека, а јок као они покварени и декадентни  Швеђани. Пребаци жива преко тридесет, а они распусте народ на одмор. Седе кући и примају плату. И после им је неко крив што су декадентни. Шта, треба да се улежимо, преједемо хлеба и пасуља, да набијемо и горњи и доњи притисак, па да идемо на боловање и трошимо паре социјалног. То је бре држава, брине о човеку и грађанину.

Мада, и Србин човек мора у нешто веровати. Постоје и апсолутне категорије. На пример државна телевизија. Како обрнеш и окренеш ни влада не постоји док нам државна мрежа Србије не саопшти. То је истина, а не радио Милева. Чујем ту причају да какве  ваши тероришу баште у Чаршији. Да је истина било би на РТС. Или бар на Телевизији Трстеник, ако се другачије не договоре. Руку на срце и

ако су и ваши, на радост,  биљне су – ружине су. На понос свим Србима, нису стидне.

Обична недеља у животу једног Србина

Дланом о длан прође месец. И година. А пусти дан никако да прође. Устанем у недељу отворим обданицу како је и ред ракијом и кафом и читам новине. И слова се иступила. Пусти новинари сваки дан пишу исто само спортску страну и време мењају. И то никад не погоде. Није ни чудо што их бију. И сам набијам притисак како доњи тако и горњи и због новина и због новинара. Их, што мени не падну у руке. И кад од беса задремам после треће љуте покривен новинама почиње  звецкање судова као оружја, а даљи редослед знам напамет. После кише долази град.

Мила ми супруга самосажаљевајућим гласом почиње тираду: „Лепо ми је мајка говорила, где су ми очи биле, боље да сам се за брзи воз ухватила него што сам се за ову слуту везала (ова слута препознајете то сам ја), сви богати су лопови само си ти неспособњаковићу поштењачина, ко би рекао да ће од онаквог момка испасти оваква будалетина, et cetera, et cetera…)“.  Као Србин и патриота размишљам да педагошки распалим змију по глави па макар изашао на 6. страни Новости у рубрици Породично насиље , а опет помислиm да је можда она роспија од жене у праву и тад у мени проради европска опција. И шта ћу, куд ћу, дограбим штапове и мередов, попењем дебело месо на европејску бициклу Рог, произведену 1978. године у Словенији, и добијену као једини мираз, па на пецање.

Забацим удицу, бленем у пловак и размишљам. Да ли да купим лоз или да цркавицу поверим кладионици. А пловак ни да мрдне. Неће мене ништа. Ни жабу да упецам. Ја и кад би добио и упецао нешто... био би то рак. Најмање на плућима. Бленем около, а нема ништа. Све што ваља већ је отишло на море. На Морави одавно нема добрих риба. А и да их има комшија би их хватао.

Дан се развлачи и сунце бежи на запад. Мамицу му напредњачку и оно зна знање. Најзад празан као глава, пењем непоједени доручак од два јаја поново на бициклу. На последњој раскрсници опет станем. Размишљам, а плашим се да ми не позли од размишљања. Могу да идем лево или десно. Ако одем лево чека ме кућа која прокишњава, жена која ко зна шта ми годинама ставља у храну и деца којима никад доста. Ако одем десно тамо ме не чека нико. Да задовољим рацио и душу, испружим леву руку и скренем десно. У бирцузу смеје ми се хладни рогоња. Рогоњa за рогоњу. Кад ми се ледена пенушава течност слије у празну трбушину и као терапија прокола кроз крв срећно погледам у небо. Боже, хвала ти што сам Србин.

Чему писати?

Писати?

Бег од тешке самоће и безизлазне досаде….

Љигав траг пужа голаћа који ће испрати кише других речи…

Игра Шехерезаде – причаш (пишеш имагинарном султану – времену) да би преживео…

Компензација за протраћени живот…

Испразни егзибиционизам „несхваћеног“ (читај болесног) ума…

Ода бесмислености постојања…

Речи… Речи… Речи… О томе сам већ писао:

Нулта кажа илити Дилема хроничара да настави приповест (БИГЗ, 2004. Кожа као застава)

Гадим се речи. Малих, подлих, наказних, испразних, великих, бистрих, значајних, паметних ако такве постоје, гадим се свих речи које као жвале избијају по уснама, излећу љути ројеви раздражених стршљена спремних да смртоносно убоду, размножавају се гадни летећи пацови, деле до бесконачности праскаве амебе, шире своју кужну заразу и свака засебно живи свој нестварни бесмислени живот. Згуснута као тесто надире непрекидна маглуштина речи, ој додо, додоле, ми идемо преко поља, а облаци преко неба, ој додо, додоле, и сваког трена заједно са звезданом пра- шином, атмосфером, стратосфером, залуталим космичким отпацима, лутајућим метеорима, изгубљеним ултракратким таласима ковитлају се и круже око наивно склепане и невешто насељене планете Земље, обрћу свој вечни круг са Сунчевим системом, галаксијом, пулсирајући са васељеном, злокобно зује као кошница, шапућу као киша, урлају као умоболници, лудом ни стећи, ни упропастити, брундају као у невреме пробуђени медведи и трују вечне небеске путеве, а да ништа не помере, говор’те уста да нисте пуста, не покрену, не измене. Можда би било боље режати, плакати, лајати, мукати, мијаукати, њиштати, вриштати, јаукати, а и није, што би било, то је једнако, све је исто, ком’ је суђено да буде јебан, саме му гаће падну, потпуно исто, свака реч је истовремено и мед и пелен и мелем и кукута.

Лудило. Стежем зубе, гушим звуке у грлу вешам реч у мозгу пре него што помислим, давим је јер ће изневерити мисао, пушим се као покисли пас, цвилим, бежим од смисла, свака реч има реп, рањена лисица прострељеном шапом замеће крвав траг, а псима трагачима не може утећи.  Безразложну наду, храни ме сазнање да постоји клуђерски ред заветован на ћутање, суше се испосници, које се месо дима не надими брзо се уцрвља, у својим избама и земуницама уздржани од људског зла и говорења. Али могу ли се сачувати од помисли и успевају ли да ни мајчици земљи не повере да су у цара Тројана козије уши. Како ишчупати брбљиву језичину која је више неправде и злочина починила од свих тирана заједно, како избрисати мисао пре но зачне, пре него се заокругли у реч, све се заваравам да је могуће спасти се, утећи, што је баби мило то јој се и снило, склонити се од зла. Покушавам да се заточим у кућу, не сашаптавати ни себи у браду, не излазити на улицу, искључити мишљење, обелити памћење, ушкопити емоције, немо и равнодушно лебдети изнад људи, ћутати као заливен, ником ни реч, ни помоз бог, уморити језик -мач, језик-варалицу, језик-издајник, језик-лупеж, језик-кривоклетник, утонути у безгласни свет мора, нит говорити нит роморити, утопити се у реку ћутања, без отпора јој се дати да те ваља по таласима тишине, са злурадим осмехом презира и немоћи летети изнад бујице речи које узгајају и негују величанствене споменике властољубивости и људске сујете, куле од карата и песка које ће први ветрови догађаја и времена — време ће од лупежа створити идола и од свеца хуљу и разбојника — разнети не остављајући ни помена ни трага.

Пуста надања, као лањски снег све је улудо, надиру речи, прљаве и гадне, гомилају се, нарастају, слажу се у отужни варљиви смисао шарене лаже остављајући у устима бљутав утисак обећања лудом радовања, откидају се реченице — горки лепљиви гутљаји рибљег уља, клизе низ грло, притискају желудац, надимају стомак, кљуцају јетру, чини се да ће сваког трена раскинути обруче тела, разнети утробу, покидати црева, распрснути жуч, развалити бубреге, а ништа се не догађа. Нит пас кост глође нит другима даје. Изданци зла клијају заточени у казамату тела, набијене семенке у тикви, пуна школа ђака ниоткуда врата, кад помислиш да ћеш се распући, вентил попусти, експлозија се унедоглед одлаже. Искрадају се речи, беже кроз нос дисањем, отимају се побеснели вуци, надиру из грла, откидају се из уста као поломљени зуби, излећу слепи мишеви жедни крви, нападају љуте осице, боду као игле, ножеви, отровно трње, забијају се, залуђују, заводе, заклињу, закивају за крст, за ћар, за власт, за блуд, за углед, за страст, за моћ спремне да закољу (Каже се слобода, а и ослободиоци стрељају; поука: савијен врат сабља не сече; каже се да је рат природна селекција, а гину млади, способни, здрави, уступајући место кљастим слабоумним шкартовима; доказ: и Бог бира, и неком рат, неком брат; каже се трка је неизвесна, а фаворизовани коњи ловорове венце жваћу; закон: ко има, даће му се; и све тако, свака реч, свака реченица, сва ка мисао; сазнање: не пада снег да помори свет него да свака звер остави свој траг.)

О како знају да буду слатке и заводљиве, мазне и милозвучне. Боже хвала ти на ушима што их слушају и тешко разуму што им шифру разбија. Благо кљастима што их у аскере не узимаху па поред свих војни у креветима умираху, онима што вероваше да им је лепо колико су им говорили и да су срећни колико царски телал виче, хваљени су они што у брата свог не посумњаше, не потказаше га где треба и крвљу руке не упрљаше, што ништа не схватише, истину не докучише, неправду не осетише и не познадоше је, којима очеви од старости умреше и децу своју не поједоше, што не умоваше и не писаше, што трезан мисли пијан говори, лака је земља онима који ништа не читаше, не писаше и ништа незнадоше и онима који вероваху да Душан Силни путујућим певачима језике почупа што њихови стихови скарадни крепосне даме у свилено ухо вређаше, а не што о његовој прикази и цесарском закону и топузу и муци себарској подсмешљиве песме смишљаше и уз лире и таламбасе по вас целом свету певаше. Само су неми и глуви спасени, једино рибље царство је царско небеско. Није ли Дух Божији док се водом крстио прво створио рибе и тајну им поверио да ћуте.

А људи? О јадног ли соја, унапред осуђеног рода, несрећне Шехерезаде у пролазу, сви смо само гости на земљи, причају да би живеле, речима као штапом и канапом безуспешно заустављају време, сломљеним ноктима и крвавим прстима као у камену, све се мења осим камења, у простору покушавају да уклешу траг, причама осмишљавају своје јалово постојање.

Не волим приче, осим можда две, три, неколико. Могу да их и испричам, многима су смешне, за мене су све пре него комичне, дођу ми некако опоре и реске, подсећају ме на заморност празне вечери после бесмисленог дана проведеног у потрази за некаквом неопходном, а глупавом потврдом; од шалтера до шалтера сатима понављаш иста објашњења незаинтересованим чиновницима за које си само странка, број, име из регистра, порески обвезник; као певац песмицу изговараш исте речи чији смисао већ губиш док ти у глави Кирхегардова мисао као црв, говорење је немање личности, бургија белу мождану масу остављајући тунел, таман и празан, ма шта давим, ево приче, испричаћу је што краће па нека се смеје ком је драго.

Елем, дође човек са посла, скине шешир који је од влаге већ почео да губи облик и мокри мантил, опсује пасја времена, прошета нервозан по стану, пожели да попије кафу, а и шта би друго, стави воду на шпорет, кад да закува — теглица празна, кафе нестало; приђе прозору, погледа ван, а већ зна, невреме се спустило, кишурина лије као из кабла, вода куља и из неба и из земље, ни маче напоље да не пустиш, громови реже и севају муње, па ништа, помисли човек, позајмићу од комшије са трећег спрата, с њим сам добро, толике године јављамо се један другом на ходнику, питамо за здравље, а некад причамо о скупоћи и фудбалу, рећи ћу му извините  комшија што вас узнемиравам, баш ми се пије кафа, а нестала ми ни сам не знам како, ова кишурина ударила, видите и сами, па бих вас замолио ако

имате да ми позајмите кашичицу кафе, кад престане олуја отићи ћу до самоуслуге да купим и вратићу вам; изађе на степениште, пење се лагано уз први спрат и мисли, баш ми је глупо да ја ту њему пије ми се кафа, напољу је кишурина види ваљда да је олуја, није слеп, рећи ћу му извините комшија, нестало ми кафе, молим те позајмите ми једну кашичицу, касније ћу скокнути да купим и вратићу вам; на другом спрату мисли, ма шта ја ту њему има да се правдам. Нормално је да ћу му вратити кафу, нећу ваљда продати образ за кашичицу кафе, рећи ћу му само, извините комшија хоћете ли ми позајмите кашичицу кафе, испне се на трећи спрат, позвони, стоји, чека, слуша шумове који допиру с друге стране врата, сигурно га је пренуо у невреме, можда пробудио, нервозно цупка ногом и мисли, шта ја ту жвалавим, молим као слепац и објашњавам као да ћу умрети ако не попијем шољицу кафе, па нећу се понижавати да ми је за здравље и кад комшија отвори врата пуче из њега: марш у мајчину ти и твоја кафа!

Непотребне речи окупирају све, сем првог животињски унезвереног прималног крика, цео живот су речи, речи, речи. Причамо да би живели, разглабамо да би убили досаду, говоримо из љубави према себи и мржње наспрам других, сопственим устима шминкамо сујете, правдамо се кад оправдања нема, објашњавамо кад нам објашњење нико не тражи, изналазимо алибије и кад нас не оптужују, гласне жице би требало покидати, језике почупати, уста зачепити, говор је ужас, али шта и кад би занемели? Кад би све усне заклопиле, сви гласови замрли, свака мисао нестала, све приче ишчезле, сваки говор избрисао, то би се звала смрт. Смрт свега и свачега, историје, науке, уметности, цивилизације, човечанства, човека. Страшна смрт без наде и помена, провалија која гута векове и светове, космичка црна рупа заборава, небића и непостојањајања. Потпуна смрт.

Са језиком се не може, а без њега баш никако.

Где би и како би без речи кад се зна: у почетку би Реч, и Реч би у Бога, и Бог би Реч. Велика, једино истинита, права Реч, али која? Како је сазнати? Одгонетнути? Са колико је вере, патње, страха заслужити? Са колико је трпње, љубави искупити? Са колико је врлине, стрпљења, стрпљен спасен, наде докучити? Како пронаћи бисер у океану шљаке, смарагд испод планине земље, камења, песка? Ко је поставио питалицу, ко загонетнуо загонетку, ко је закукуљио и замумуљио, ко ју је љубоморно сакрио од човека, закамуфлирао милионима профаних слогова, артикулисаних и неартикулисаних гласова? Ко је, шта је, зашто је?

Земља тврда, небо високо, помоћи ниоткуда. Васиона достојанствено и злокобно ћути. Тишина.

Ћутња у небесима која би морала изнедрити реч.¹

¹ Неуспела потрага хроничара за правом и истинитом речи протеже се кроз каже од 1 до 11.