Глас му je едукативан, као да му је решење у џепу и само што га није саопштио. Говори лагано и смирено, али није мек. Кад затреба уме да варира. Подигне глас, стреља погледом, решен да све нерешено реши. Његови мисаони склопови имају углавном три опције. Може почети: Ми морамо... Или, ми можемо... Или, ми требамо... Разрада му је темељна, дугогодишњом експлоатацијом солидно сажвакана са ситним иновацијама у духу дневне политике. Крај му је ефектан и брижан. Увек је помало уплашен неким или нечим које је против нас и опако нас поткопава. Зато се превентивно обрушава на све у нама и међу нама, што је контра нас. Свестан је своје улоге. C лакоћом увиђа што нама промиче, њему је бистро што је нама замућено, он види и оно за шта смо ми слепи. И чува нас, решава наше дилеме, сигуран да ћемо наопако изабрати. Убеђен је да је он нама што Мојсије Јеврејима.
Пред другима ауторитативан, пред собом незадовољан. Некако му је тесно у сопственој кожи, жуљи га изнутра и ствара утисак да му рејтинг пада. Све је ту, a опет ништа није како је било и како мисли да треба да буде. Толико се гурао у реду, стрпљиво уздизао, степеницу по степеницу, чекајући да заседне. И није му било лако. Колико је само комплимената упутио онима изнад и бескомпромисних критика онима испод себе. Ни броја се не зна колико се само пута усиљено сложио, осмехнуо, руковао. Дугачак је списак његових најбољих пријатеља које је успут изгубио, седница предремао и ставова које у међувремену променио. Толика лична жртва, a чини му се узалудна. Најзад, кад се устоличио, време се променило. Једни непажљиво гледају други брундају, трећи се осипају. Издало време, изгубио се ред. Некад се знало ко прича и ко мисли за све и на све. Још до јуче, као да нико није имао три чисте у глави, a данас већ мисле. Плаши се за такву непромишљену будућност. A и будућност без њега на челу мање је него прошлост.
Мучи се, труди и грозничаво прибројава што ће бити са нама и на шта ће до краја изаћи. Зазире од туђег мишљења и говора. Жао му је народа. Сумња да и народ сам себе може више волети колико га он воли. A народ као народ, све своје дилеме давно је разрешио.
Путуј игумане, не брини за манастир.
Нема коментара:
Постави коментар