Као
људско биће и Србин сумњам. Српски је сумњати. Онај Француз
„мисли, дакле постоји, а овај дотични Србин „сумња, дакле постоји“. Знам ја да
џабе сумњам, али Србин сам човек. Српски је сумњати. Најмање у Бога, а онда
редом. Српска посла. Сумњам искрено и из све снаге. Сумњам у мог представника у
парламенту, резултате утакмица, какао живим сумњам и да сам жив. А док сам жив сумњам
у све. Нормално највише у рођену жену. Па онда у државу. Треће место деле општинска
власт и лепо време. Никад не знаш кад ће преверити. По дифолту председник
општине прво добије канцеларију, па швалерку, а онда и општински ауто и шофера
Гилета да га вози. Круг рингишпила траје четири године, смртници се мењају, а Гиле
остаје. У то не сумњам. Али зато сумњам
у науку. У историју, математику, географију. Сумњам и у себе после три вињака. Што
мој друг Српче каже кад препије и кад га најбољи другови донесу кући. Каже: „Сумњам
и у себе, политичка и сексуална опредељења су разна.“. А опет највише сумњам у
статистку..
Комшија
једе ћевапчиће, ја кромпир, ја опет купус, а он опет месо, у просеку једемо
мусаку и сарму. Подесили живот у просеку, он уз еркондишн, а ја једва дишем. Знам, знам да ће душмани
рећи да је то од врућине, али знам и ја за јадац. На кућном термометру свих
четрдесет и два степена целзијусових, на термометру на послу иста температура,
где год погледаш иста ствар, само на државној телевизији једва тридесет и пет.
Паметна држава која зна да је рад створио човека, а јок као они покварени и
декадентни Швеђани. Пребаци жива преко
тридесет, а они распусте народ на одмор. Седе кући и примају плату. И после им
је неко крив што су декадентни. Шта, треба да се улежимо, преједемо хлеба и пасуља,
да набијемо и горњи и доњи притисак, па да идемо на боловање и трошимо паре
социјалног. То је бре држава, брине о човеку и грађанину.
Мада, и
Србин човек мора у нешто веровати. Постоје и апсолутне категорије. На пример државна
телевизија. Како обрнеш и окренеш ни влада не постоји док нам државна мрежа Србије
не саопшти. То је истина, а не радио Милева. Чујем ту причају да какве ваши тероришу баште у Чаршији. Да је истина
било би на РТС. Или бар на Телевизији Трстеник, ако се другачије не договоре.
Руку на срце и
ако су и
ваши, на радост, биљне су – ружине су.
На понос свим Србима, нису стидне.
Нема коментара:
Постави коментар