Обична недеља у животу једног Србина

Дланом о длан прође месец. И година. А пусти дан никако да прође. Устанем у недељу отворим обданицу како је и ред ракијом и кафом и читам новине. И слова се иступила. Пусти новинари сваки дан пишу исто само спортску страну и време мењају. И то никад не погоде. Није ни чудо што их бију. И сам набијам притисак како доњи тако и горњи и због новина и због новинара. Их, што мени не падну у руке. И кад од беса задремам после треће љуте покривен новинама почиње  звецкање судова као оружја, а даљи редослед знам напамет. После кише долази град.

Мила ми супруга самосажаљевајућим гласом почиње тираду: „Лепо ми је мајка говорила, где су ми очи биле, боље да сам се за брзи воз ухватила него што сам се за ову слуту везала (ова слута препознајете то сам ја), сви богати су лопови само си ти неспособњаковићу поштењачина, ко би рекао да ће од онаквог момка испасти оваква будалетина, et cetera, et cetera…)“.  Као Србин и патриота размишљам да педагошки распалим змију по глави па макар изашао на 6. страни Новости у рубрици Породично насиље , а опет помислиm да је можда она роспија од жене у праву и тад у мени проради европска опција. И шта ћу, куд ћу, дограбим штапове и мередов, попењем дебело месо на европејску бициклу Рог, произведену 1978. године у Словенији, и добијену као једини мираз, па на пецање.

Забацим удицу, бленем у пловак и размишљам. Да ли да купим лоз или да цркавицу поверим кладионици. А пловак ни да мрдне. Неће мене ништа. Ни жабу да упецам. Ја и кад би добио и упецао нешто... био би то рак. Најмање на плућима. Бленем около, а нема ништа. Све што ваља већ је отишло на море. На Морави одавно нема добрих риба. А и да их има комшија би их хватао.

Дан се развлачи и сунце бежи на запад. Мамицу му напредњачку и оно зна знање. Најзад празан као глава, пењем непоједени доручак од два јаја поново на бициклу. На последњој раскрсници опет станем. Размишљам, а плашим се да ми не позли од размишљања. Могу да идем лево или десно. Ако одем лево чека ме кућа која прокишњава, жена која ко зна шта ми годинама ставља у храну и деца којима никад доста. Ако одем десно тамо ме не чека нико. Да задовољим рацио и душу, испружим леву руку и скренем десно. У бирцузу смеје ми се хладни рогоња. Рогоњa за рогоњу. Кад ми се ледена пенушава течност слије у празну трбушину и као терапија прокола кроз крв срећно погледам у небо. Боже, хвала ти што сам Србин.