STATUS QUO, ANTE BELUM

На небу Србије засијале су неке нове звезде. Бог ми је сведок да одавно не волим ни звезде ни небо. Једва нешто више од деценије пролете од кад су небом шестарили НАТО авиони и државна телевизија. Било је то грозно и беспомоћно. Руке и цеви били беху нам кратке, а времена чојства и јунаштва остадоше само у епским песма. О Марку Краљевићу и Муси Кесаџији. Бој и двобој летњи дан до подне, па ком обојци, а ком опанци. Додуше, са неба на државној телевезији гледали смо неког другог Марка како отвара Бамбиленд и бремените бомбардере како не бирају жртве. Зазуји на небу, запишти и прасак. Дим, рушевине и крв. Шта све буде кад Марко са дружином заоре друмове. Ни кривим ни дужним смрт су нам сејали незнанци којима ни очи не видесмо. Од тада не волим небо. Ни телевизију. Ни авионе. Чак и кад су наши. Мада чини ми се да онај злокобни бруј авионских мотора постаје некако стран и далек. Поборавља се зло. Можда је иронија, можда цинизам али највише ми је у памети несташица цигарета. Љути укус шверцованог црног дувана из Скадра што тиња у плавичастом диму, штипа за очи и гуши мирисом упаљене крпе. И пам-пам пуцњава на авионе једног пркосног шестогодишњег дечака који је пун вере пластичном кинеском дечијом пушком ловио светску технологију. Невидљиви суперсонични авион. Гортескно. Дика и понос намоћније авио индустрије, уместо на небу завршио је у блату на њиви у Буђановцима. Тренутак кратког и горког Пировог усхићења. Поменуо се не повратио се.

Хвала Богу после тога је на крилима народа дошла демократија. На жалост и демократе с њом. Свих боја, врста, свих табора, свих јата. А и пусници преврнули ћурке чим им тате завршише у Хагу. Један под земљом, други у казамату. Додуше авиона више нема на небу, али одозго нам се са телевизије смешкају лица старих и нових прелетача. Тешко подношљив воњ. И сигнал мирише на вазелин. Мирише различито, а опет исто. Још један доказ да су Срби библијски народ. Док Авељу не смркне, Каину не сване. Никад два Србина на Дедињу. Операција српског кратког памћења започела је налажењем жртвених јараца на бившој државној ненародној телевизији и проглашењу јавног сервиса. Миц по миц, министри и Маркови орачи царских друмова поново су се дохватили плуга. У међувремну, како је један професионални дисидент насловио књигу, прво су уз благослов београдских централа политкомова почишћени уредници и директори некадашњих такозваних слободних и професионалнихмедија на чијим се крилима летеле вести другачије од државних. Доказ да револуције једу своју децу. И за сваки случај. Непослушан једном, непослушан увек. Престони Београд је ту остао поштеђен јер једини телевизијски независни сигнал који је могао да буде виђен је био Телевизије Панчево у ретким тренуцима када није био ометан. За сваки случај и тамо су очистили новинаре. Глогов колац у срце непослушног медијског вампира забиће РРА која ће под фирмом увођења реда и по бабу и по стричевима и по виза картицама изделила сигнале. STATUS QUO, ANTE BELUM.

У међувремену Срби и даље гледају Пинк. И у пасуљ и у небо и чекају. Чекају зиму и плату, зимовање на који неће отићи, радно место и векну по глави становника. Чекају да живе као нормалан свет јер није важно да ли је мачка црна или бела, само нек лови мишеве. Што се наше мачке тиче, извесно је да све чини и да се сваког дана у сваком погледу осећа боље и  боље. У Србији увек после кише долази сунце. Проћиће и овај дуги напоран дан, и још дужа ноћ који код нас трају и двадесет година.

   Не зна се када ће, али мора.И неизвесно колико ко ће трајати. Али извесно је да једном и овде мора да сване.