четвртак, 08. новембар 2012.

STATUS QUO, ANTE BELUM




На небу Србије засијале су неке нове звезде. Бог ми је сведок да одавно не волим ни звезде ни небо. Једва нешто више од деценије пролете од кад су небом шестарили НАТО авиони и државна телевизија. Било је то грозно и беспомоћно. Руке и цеви били беху нам кратке, а времена чојства и јунаштва остадоше само у епским песма. О Марку Краљевићу и Муси Кесаџији. Бој и двобој летњи дан до подне, па ком обојци, а ком опанци. Додуше, са неба на државној телевезији гледали смо неког другог Марка како отвара Бамбиленд и бремените бомбардере како не бирају жртве. Зазуји на небу, запишти и прасак. Дим, рушевине и крв. Шта све буде кад Марко са дружином заоре друмове. Ни кривим ни дужним смрт су нам сејали незнанци којима ни очи не видесмо. Од тада не волим небо. Ни телевизију. Ни авионе. Чак и кад су наши. Мада чини ми се да онај злокобни бруј авионских мотора постаје некако стран и далек. Поборавља се зло. Можда је иронија, можда цинизам али највише ми је у памети несташица цигарета. Љути укус шверцованог црног дувана из Скадра што тиња у плавичастом диму, штипа за очи и гуши мирисом упаљене крпе. И пам-пам пуцњава на авионе једног пркосног шестогодишњег дечака који је пун вере пластичном кинеском дечијом пушком ловио светску технологију. Невидљиви суперсонични авион. Гортескно. Дика и понос намоћније авио индустрије, уместо на небу завршио је у блату на њиви у Буђановцима. Тренутак кратког и горког Пировог усхићења. Поменуо се не повратио се.
Хвала Богу после тога је на крилима народа дошла демократија. На жалост и демократе с њом. Свих боја, врста, свих табора, свих јата. А и пусници преврнули ћурке чим им тате завршише у Хагу. Један под земљом, други у казамату. Додуше авиона више нема на небу, али одозго нам се са телевизије смешкају лица старих и нових прелетача. Тешко подношљив воњ. И сигнал мирише на вазелин. Мирише различито, а опет исто. Још један доказ да су Срби библијски народ. Док Авељу не смркне, Каину не сване. Никад два Србина на Дедињу. Операција српског кратког памћења започела је налажењем жртвених јараца на бившој државној ненародној телевизији и проглашењу јавног сервиса. Миц по миц, министри и Маркови орачи царских друмова поново су се дохватили плуга. У међувремну, како је један професионални дисидент насловио књигу, прво су уз благослов београдских централа политкомова почишћени уредници и директори некадашњих такозваних слободних и професионалнихмедија на чијим се крилима летеле вести другачије од државних. Доказ да револуције једу своју децу. И за сваки случај. Непослушан једном, непослушан увек. Престони Београд је ту остао поштеђен јер једини телевизијски независни сигнал који је могао да буде виђен је био Телевизије Панчево у ретким тренуцима када није био ометан. За сваки случај и тамо су очистили новинаре. Глогов колац у срце непослушног медијског вампира забиће РРА која ће под фирмом увођења реда и по бабу и по стричевима и по виза картицама изделила сигнале. STATUS QUO, ANTE BELUM.
У међувремену Срби и даље гледају Пинк. И у пасуљ и у небо и чекају. Чекају зиму и плату, зимовање на који неће отићи, радно место и векну по глави становника. Чекају да живе као нормалан свет јер није важно да ли је мачка црна или бела, само нек лови мишеве. Што се наше мачке тиче, извесно је да све чини и да се сваког дана у сваком погледу осећа боље и  боље. У Србији увек после кише долази сунце. Проћиће и овај дуги напоран дан, и још дужа ноћ који код нас трају и двадесет година.
   Не зна се када ће, али мора.И неизвесно колико ко ће трајати. Али извесно је да једном и овде мора да сване. 

И ГУ M A H



Глас му je едукативан, као да му је решење у џепу и само што га није саопштио. Говори лагано и смирено, али није мек. Кад затреба уме да варира. Подигне глас, стреља погледом, решен да све нерешено реши. Његови мисаони склопови имају углавном три опције. Може почети: Ми морамо... Или, ми можемо... Или, ми требамо... Разрада му је темељна, дугогодишњом експлоатацијом солидно сажвакана са ситним иновацијама у духу дневне политике. Крај му је ефектан и брижан. Увек је помало уплашен неким или нечим које је против нас и опако нас поткопава. Зато се превентивно обрушава на све у нама и међу нама, што је контра нас. Свестан је своје улоге. C лакоћом увиђа што нама промиче, њему је бистро што је нама замућено, он види и оно за шта смо ми слепи. И чува нас, решава наше дилеме, сигуран да ћемо наопако изабрати. Убеђен је да је он нама што Мојсије Јеврејима.
Пред другима ауторитативан, пред собом незадовољан. Некако му је тесно у сопственој кожи, жуљи га изнутра и ствара утисак да му рејтинг пада. Све је ту, a опет ништа није како је било и како мисли да треба да буде. Толико се гурао у реду, стрпљиво уздизао, степеницу по степеницу, чекајући да заседне. И није му било лако. Колико је само комплимената упутио онима изнад и бескомпромисних критика онима испод себе. Ни броја се не зна колико се само пута усиљено сложио, осмехнуо, руковао. Дугачак је списак његових најбољих пријатеља које је успут изгубио, седница предремао и ставова које у међувремену променио. Толика лична жртва, a чини му се узалудна. Најзад, кад се устоличио, време се променило. Једни непажљиво гледају други брундају, трећи се осипају. Издало време, изгубио се ред. Некад се знало ко прича и ко мисли за све и на све. Још до јуче, као да нико није имао три чисте у глави, a данас већ мисле. Плаши се за такву непромишљену будућност. A и будућност без њега на челу мање је него прошлост.
Мучи се, труди и грозничаво прибројава што ће бити са нама и на шта ће до краја изаћи. Зазире од туђег мишљења и говора. Жао му је народа. Сумња да и народ сам себе може више волети колико га он воли. A народ као народ, све своје дилеме давно је разрешио.

Путуј игумане, не брини за манастир.