Mаторе на коње, младе у печалбу

Хвала Богу ево нам нове владе. Само ми је некако дежави. Као да сам већ једанпут већ ово и видео и одживео. Некако ми копија слична оригиналу.   У овој земљи нико није сигуран ко је коме шта. Ко коме је мама, а ко коме тата. За неке се сумња да су из епрувете. Клонирани  неподношљиво личе на своје творце. Модулирају глас, намештају гримасу, подешавају фризуру. Самате тате, по сунцу одили, само што ми никако да докучимо ко је оригинал, а ко копија.

Измоли Слободан Милошевић Бога да га пусти на концерт Цеце Ражњатовић, скачка у ритму и пита момка до себе:

-          Како је сад у Србији?

-          Увек исто, тајкуни све богатији, народ све сиромашнији.

-          А ко је на власти?

-          Социјалисти и радикали.

-          А шта Американци кажу на то?

-          Шта кажу, они их и наместили, зар ти није јасно.

-          Ништа ми није јасно, зашто су онда мене сјебали кад сам и ја то хтео.

И стварно шта нам је фалило. Нисмо имали ништа, али смо гајили наду. А и сад, није све тако црно. Млади математичари и физичари жаре и пале по свету. Они освајају медаље, а земља Србија им се одужује. Лично их је примио новопечени дипломац и командант параде Гаргамел и Мудрици и осталим штрумпфовима пожелео много среће у белом свету.

Ето шта значи кад младе на време отерамо у свет. Тамо стекну радне навике и осећање одговорности. Поносни смо на њих, хвалимо се и још не сметају. Млади би само нешто да мењају. А коме је брате до промена. Таман смо навикли да купујемо бензин из канте, сад опет морамо на пумпу, таман нам је била довољна она једна телевизија на којој нам је било лепше него што нам је икад било, а види сад. Толики медији и сви рецитују исту деклемацију. Па свима је јасно да је стара ракија боља од младе, да стари сир има лепши укус и да старо злато више вреди. Имаће млади кад да мењају кад остаре.

Кад су млади у свету нама је у земљи лакше. На старима свет остаје јер лако је младима. За њих има кад. И шта им фали тамо. Решавају задатке, мудрују, пикају лопту, уче језик и још им и паре дају. Нашли се и снашли и не сметају овде провереним кадровима. А знају и неки евро да пошаљу. Нека их тамо док не остаре па кад сазре, оседе и оду у пензију нек се врате па нек мењају. Па мора да се зна ред.. И зато логика је јасна, маторе на коње, младе у печалбу.

Сумњам, дакле постојим

Као људско биће и Србин сумњам. Српски је сумњати. Онај Француз „мисли, дакле постоји, а овај дотични Србин „сумња, дакле постоји“. Знам ја да џабе сумњам, али Србин сам човек. Српски је сумњати. Најмање у Бога, а онда редом. Српска посла. Сумњам искрено и из све снаге. Сумњам у мог представника у парламенту, резултате утакмица, какао живим сумњам и да сам жив. А док сам жив сумњам у све. Нормално највише у рођену жену. Па онда у државу. Треће место деле општинска власт и лепо време. Никад не знаш кад ће преверити. По дифолту председник општине прво добије канцеларију, па швалерку, а онда и општински ауто и шофера Гилета да га вози. Круг рингишпила траје четири године, смртници се мењају, а Гиле остаје. У то не сумњам. Али  зато сумњам у науку. У историју, математику, географију. Сумњам и у себе после три вињака. Што мој друг Српче каже кад препије и кад га најбољи другови донесу кући. Каже: „Сумњам и у себе, политичка и сексуална опредељења су разна.“. А опет највише сумњам у статистку..

Комшија једе ћевапчиће, ја кромпир, ја опет купус, а он опет месо, у просеку једемо мусаку и сарму. Подесили живот у просеку, он уз еркондишн,  а ја једва дишем. Знам, знам да ће душмани рећи да је то од врућине, али знам и ја за јадац. На кућном термометру свих четрдесет и два степена целзијусових, на термометру на послу иста температура, где год погледаш иста ствар, само на државној телевизији једва тридесет и пет. Паметна држава која зна да је рад створио човека, а јок као они покварени и декадентни  Швеђани. Пребаци жива преко тридесет, а они распусте народ на одмор. Седе кући и примају плату. И после им је неко крив што су декадентни. Шта, треба да се улежимо, преједемо хлеба и пасуља, да набијемо и горњи и доњи притисак, па да идемо на боловање и трошимо паре социјалног. То је бре држава, брине о човеку и грађанину.

Мада, и Србин човек мора у нешто веровати. Постоје и апсолутне категорије. На пример државна телевизија. Како обрнеш и окренеш ни влада не постоји док нам државна мрежа Србије не саопшти. То је истина, а не радио Милева. Чујем ту причају да какве  ваши тероришу баште у Чаршији. Да је истина било би на РТС. Или бар на Телевизији Трстеник, ако се другачије не договоре. Руку на срце и

ако су и ваши, на радост,  биљне су – ружине су. На понос свим Србима, нису стидне.

Обична недеља у животу једног Србина

Дланом о длан прође месец. И година. А пусти дан никако да прође. Устанем у недељу отворим обданицу како је и ред ракијом и кафом и читам новине. И слова се иступила. Пусти новинари сваки дан пишу исто само спортску страну и време мењају. И то никад не погоде. Није ни чудо што их бију. И сам набијам притисак како доњи тако и горњи и због новина и због новинара. Их, што мени не падну у руке. И кад од беса задремам после треће љуте покривен новинама почиње  звецкање судова као оружја, а даљи редослед знам напамет. После кише долази град.

Мила ми супруга самосажаљевајућим гласом почиње тираду: „Лепо ми је мајка говорила, где су ми очи биле, боље да сам се за брзи воз ухватила него што сам се за ову слуту везала (ова слута препознајете то сам ја), сви богати су лопови само си ти неспособњаковићу поштењачина, ко би рекао да ће од онаквог момка испасти оваква будалетина, et cetera, et cetera…)“.  Као Србин и патриота размишљам да педагошки распалим змију по глави па макар изашао на 6. страни Новости у рубрици Породично насиље , а опет помислиm да је можда она роспија од жене у праву и тад у мени проради европска опција. И шта ћу, куд ћу, дограбим штапове и мередов, попењем дебело месо на европејску бициклу Рог, произведену 1978. године у Словенији, и добијену као једини мираз, па на пецање.

Забацим удицу, бленем у пловак и размишљам. Да ли да купим лоз или да цркавицу поверим кладионици. А пловак ни да мрдне. Неће мене ништа. Ни жабу да упецам. Ја и кад би добио и упецао нешто... био би то рак. Најмање на плућима. Бленем около, а нема ништа. Све што ваља већ је отишло на море. На Морави одавно нема добрих риба. А и да их има комшија би их хватао.

Дан се развлачи и сунце бежи на запад. Мамицу му напредњачку и оно зна знање. Најзад празан као глава, пењем непоједени доручак од два јаја поново на бициклу. На последњој раскрсници опет станем. Размишљам, а плашим се да ми не позли од размишљања. Могу да идем лево или десно. Ако одем лево чека ме кућа која прокишњава, жена која ко зна шта ми годинама ставља у храну и деца којима никад доста. Ако одем десно тамо ме не чека нико. Да задовољим рацио и душу, испружим леву руку и скренем десно. У бирцузу смеје ми се хладни рогоња. Рогоњa за рогоњу. Кад ми се ледена пенушава течност слије у празну трбушину и као терапија прокола кроз крв срећно погледам у небо. Боже, хвала ти што сам Србин.

Чему писати?

Писати?

Бег од тешке самоће и безизлазне досаде….

Љигав траг пужа голаћа који ће испрати кише других речи…

Игра Шехерезаде – причаш (пишеш имагинарном султану – времену) да би преживео…

Компензација за протраћени живот…

Испразни егзибиционизам „несхваћеног“ (читај болесног) ума…

Ода бесмислености постојања…

Речи… Речи… Речи… О томе сам већ писао:

Нулта кажа илити Дилема хроничара да настави приповест (БИГЗ, 2004. Кожа као застава)

Гадим се речи. Малих, подлих, наказних, испразних, великих, бистрих, значајних, паметних ако такве постоје, гадим се свих речи које као жвале избијају по уснама, излећу љути ројеви раздражених стршљена спремних да смртоносно убоду, размножавају се гадни летећи пацови, деле до бесконачности праскаве амебе, шире своју кужну заразу и свака засебно живи свој нестварни бесмислени живот. Згуснута као тесто надире непрекидна маглуштина речи, ој додо, додоле, ми идемо преко поља, а облаци преко неба, ој додо, додоле, и сваког трена заједно са звезданом пра- шином, атмосфером, стратосфером, залуталим космичким отпацима, лутајућим метеорима, изгубљеним ултракратким таласима ковитлају се и круже око наивно склепане и невешто насељене планете Земље, обрћу свој вечни круг са Сунчевим системом, галаксијом, пулсирајући са васељеном, злокобно зује као кошница, шапућу као киша, урлају као умоболници, лудом ни стећи, ни упропастити, брундају као у невреме пробуђени медведи и трују вечне небеске путеве, а да ништа не помере, говор’те уста да нисте пуста, не покрену, не измене. Можда би било боље режати, плакати, лајати, мукати, мијаукати, њиштати, вриштати, јаукати, а и није, што би било, то је једнако, све је исто, ком’ је суђено да буде јебан, саме му гаће падну, потпуно исто, свака реч је истовремено и мед и пелен и мелем и кукута.

Лудило. Стежем зубе, гушим звуке у грлу вешам реч у мозгу пре него што помислим, давим је јер ће изневерити мисао, пушим се као покисли пас, цвилим, бежим од смисла, свака реч има реп, рањена лисица прострељеном шапом замеће крвав траг, а псима трагачима не може утећи.  Безразложну наду, храни ме сазнање да постоји клуђерски ред заветован на ћутање, суше се испосници, које се месо дима не надими брзо се уцрвља, у својим избама и земуницама уздржани од људског зла и говорења. Али могу ли се сачувати од помисли и успевају ли да ни мајчици земљи не повере да су у цара Тројана козије уши. Како ишчупати брбљиву језичину која је више неправде и злочина починила од свих тирана заједно, како избрисати мисао пре но зачне, пре него се заокругли у реч, све се заваравам да је могуће спасти се, утећи, што је баби мило то јој се и снило, склонити се од зла. Покушавам да се заточим у кућу, не сашаптавати ни себи у браду, не излазити на улицу, искључити мишљење, обелити памћење, ушкопити емоције, немо и равнодушно лебдети изнад људи, ћутати као заливен, ником ни реч, ни помоз бог, уморити језик -мач, језик-варалицу, језик-издајник, језик-лупеж, језик-кривоклетник, утонути у безгласни свет мора, нит говорити нит роморити, утопити се у реку ћутања, без отпора јој се дати да те ваља по таласима тишине, са злурадим осмехом презира и немоћи летети изнад бујице речи које узгајају и негују величанствене споменике властољубивости и људске сујете, куле од карата и песка које ће први ветрови догађаја и времена — време ће од лупежа створити идола и од свеца хуљу и разбојника — разнети не остављајући ни помена ни трага.

Пуста надања, као лањски снег све је улудо, надиру речи, прљаве и гадне, гомилају се, нарастају, слажу се у отужни варљиви смисао шарене лаже остављајући у устима бљутав утисак обећања лудом радовања, откидају се реченице — горки лепљиви гутљаји рибљег уља, клизе низ грло, притискају желудац, надимају стомак, кљуцају јетру, чини се да ће сваког трена раскинути обруче тела, разнети утробу, покидати црева, распрснути жуч, развалити бубреге, а ништа се не догађа. Нит пас кост глође нит другима даје. Изданци зла клијају заточени у казамату тела, набијене семенке у тикви, пуна школа ђака ниоткуда врата, кад помислиш да ћеш се распући, вентил попусти, експлозија се унедоглед одлаже. Искрадају се речи, беже кроз нос дисањем, отимају се побеснели вуци, надиру из грла, откидају се из уста као поломљени зуби, излећу слепи мишеви жедни крви, нападају љуте осице, боду као игле, ножеви, отровно трње, забијају се, залуђују, заводе, заклињу, закивају за крст, за ћар, за власт, за блуд, за углед, за страст, за моћ спремне да закољу (Каже се слобода, а и ослободиоци стрељају; поука: савијен врат сабља не сече; каже се да је рат природна селекција, а гину млади, способни, здрави, уступајући место кљастим слабоумним шкартовима; доказ: и Бог бира, и неком рат, неком брат; каже се трка је неизвесна, а фаворизовани коњи ловорове венце жваћу; закон: ко има, даће му се; и све тако, свака реч, свака реченица, сва ка мисао; сазнање: не пада снег да помори свет него да свака звер остави свој траг.)

О како знају да буду слатке и заводљиве, мазне и милозвучне. Боже хвала ти на ушима што их слушају и тешко разуму што им шифру разбија. Благо кљастима што их у аскере не узимаху па поред свих војни у креветима умираху, онима што вероваше да им је лепо колико су им говорили и да су срећни колико царски телал виче, хваљени су они што у брата свог не посумњаше, не потказаше га где треба и крвљу руке не упрљаше, што ништа не схватише, истину не докучише, неправду не осетише и не познадоше је, којима очеви од старости умреше и децу своју не поједоше, што не умоваше и не писаше, што трезан мисли пијан говори, лака је земља онима који ништа не читаше, не писаше и ништа незнадоше и онима који вероваху да Душан Силни путујућим певачима језике почупа што њихови стихови скарадни крепосне даме у свилено ухо вређаше, а не што о његовој прикази и цесарском закону и топузу и муци себарској подсмешљиве песме смишљаше и уз лире и таламбасе по вас целом свету певаше. Само су неми и глуви спасени, једино рибље царство је царско небеско. Није ли Дух Божији док се водом крстио прво створио рибе и тајну им поверио да ћуте.

А људи? О јадног ли соја, унапред осуђеног рода, несрећне Шехерезаде у пролазу, сви смо само гости на земљи, причају да би живеле, речима као штапом и канапом безуспешно заустављају време, сломљеним ноктима и крвавим прстима као у камену, све се мења осим камења, у простору покушавају да уклешу траг, причама осмишљавају своје јалово постојање.

Не волим приче, осим можда две, три, неколико. Могу да их и испричам, многима су смешне, за мене су све пре него комичне, дођу ми некако опоре и реске, подсећају ме на заморност празне вечери после бесмисленог дана проведеног у потрази за некаквом неопходном, а глупавом потврдом; од шалтера до шалтера сатима понављаш иста објашњења незаинтересованим чиновницима за које си само странка, број, име из регистра, порески обвезник; као певац песмицу изговараш исте речи чији смисао већ губиш док ти у глави Кирхегардова мисао као црв, говорење је немање личности, бургија белу мождану масу остављајући тунел, таман и празан, ма шта давим, ево приче, испричаћу је што краће па нека се смеје ком је драго.

Елем, дође човек са посла, скине шешир који је од влаге већ почео да губи облик и мокри мантил, опсује пасја времена, прошета нервозан по стану, пожели да попије кафу, а и шта би друго, стави воду на шпорет, кад да закува — теглица празна, кафе нестало; приђе прозору, погледа ван, а већ зна, невреме се спустило, кишурина лије као из кабла, вода куља и из неба и из земље, ни маче напоље да не пустиш, громови реже и севају муње, па ништа, помисли човек, позајмићу од комшије са трећег спрата, с њим сам добро, толике године јављамо се један другом на ходнику, питамо за здравље, а некад причамо о скупоћи и фудбалу, рећи ћу му извините  комшија што вас узнемиравам, баш ми се пије кафа, а нестала ми ни сам не знам како, ова кишурина ударила, видите и сами, па бих вас замолио ако

имате да ми позајмите кашичицу кафе, кад престане олуја отићи ћу до самоуслуге да купим и вратићу вам; изађе на степениште, пење се лагано уз први спрат и мисли, баш ми је глупо да ја ту њему пије ми се кафа, напољу је кишурина види ваљда да је олуја, није слеп, рећи ћу му извините комшија, нестало ми кафе, молим те позајмите ми једну кашичицу, касније ћу скокнути да купим и вратићу вам; на другом спрату мисли, ма шта ја ту њему има да се правдам. Нормално је да ћу му вратити кафу, нећу ваљда продати образ за кашичицу кафе, рећи ћу му само, извините комшија хоћете ли ми позајмите кашичицу кафе, испне се на трећи спрат, позвони, стоји, чека, слуша шумове који допиру с друге стране врата, сигурно га је пренуо у невреме, можда пробудио, нервозно цупка ногом и мисли, шта ја ту жвалавим, молим као слепац и објашњавам као да ћу умрети ако не попијем шољицу кафе, па нећу се понижавати да ми је за здравље и кад комшија отвори врата пуче из њега: марш у мајчину ти и твоја кафа!

Непотребне речи окупирају све, сем првог животињски унезвереног прималног крика, цео живот су речи, речи, речи. Причамо да би живели, разглабамо да би убили досаду, говоримо из љубави према себи и мржње наспрам других, сопственим устима шминкамо сујете, правдамо се кад оправдања нема, објашњавамо кад нам објашњење нико не тражи, изналазимо алибије и кад нас не оптужују, гласне жице би требало покидати, језике почупати, уста зачепити, говор је ужас, али шта и кад би занемели? Кад би све усне заклопиле, сви гласови замрли, свака мисао нестала, све приче ишчезле, сваки говор избрисао, то би се звала смрт. Смрт свега и свачега, историје, науке, уметности, цивилизације, човечанства, човека. Страшна смрт без наде и помена, провалија која гута векове и светове, космичка црна рупа заборава, небића и непостојањајања. Потпуна смрт.

Са језиком се не може, а без њега баш никако.

Где би и како би без речи кад се зна: у почетку би Реч, и Реч би у Бога, и Бог би Реч. Велика, једино истинита, права Реч, али која? Како је сазнати? Одгонетнути? Са колико је вере, патње, страха заслужити? Са колико је трпње, љубави искупити? Са колико је врлине, стрпљења, стрпљен спасен, наде докучити? Како пронаћи бисер у океану шљаке, смарагд испод планине земље, камења, песка? Ко је поставио питалицу, ко загонетнуо загонетку, ко је закукуљио и замумуљио, ко ју је љубоморно сакрио од човека, закамуфлирао милионима профаних слогова, артикулисаних и неартикулисаних гласова? Ко је, шта је, зашто је?

Земља тврда, небо високо, помоћи ниоткуда. Васиона достојанствено и злокобно ћути. Тишина.

Ћутња у небесима која би морала изнедрити реч.¹

¹ Неуспела потрага хроничара за правом и истинитом речи протеже се кроз каже од 1 до 11.